Jечам

Јечам има широк спектар облика прилагођених расту у различитим земљишним и климатским условима. Релативно кратка сезона раста омогућава гајење јечма чак иу северним областима пољопривреде. Поред тога, јечам се одликује брзим развојем, што ову културу чини незаменљивом не само у северним регионима, већ иу врућим, акутно осушеним подручјима. Јечам продуктивније користи резерве зимске и пролећне влаге, има времена да формира зрно пре почетка сувог и врућег времена друге половине лета. Из тог разлога у сушним пределима јечам даје веће и стабилније приносе од пшенице и овса. Многе сорте јечма имају отпорност на топлоту и отпорност на сол.

Упркос еколошкој пластичности, сорте пиварског јечма се углавном узгајају у областима средње географске ширине са умереном климом и довољном количином падавина током лета. Само под овим условима формира се зрно које испуњава захтеве пиварске индустрије.

Зрно јечма почиње да клија на температури од 1-2 °Ц. Међутим, под овим условима, процес клијања је изузетно спор. На температури од 4 °Ц потребно је пет до седам дана, на 10 °Ц три дана, а на 16-19 °Ц један до два дана за лепљење семена јечма. Трајање периода од сетве до појаве изданака зависи од температуре земљишта (што је виша, изданци се брже појављују на површини). Ипак, најповољнија температура у првој фази развоја јечма је 10-15 °Ц. Виша температура убрзава развој и истовремено скраћује трајање фазе лишћа и формирања елемената продуктивног клипа.

Клице јечма могу да издрже краткотрајне мразеве до 5-8 °Ц. Ниже температуре оштећују врхове листова и могу довести до потпуног одумирања надземних органа при дужем излагању. У касним фазама развоја, јечам не може да издржи температуре испод нуле. Јечам је мање захтеван за воду и ређе је користи од пшенице и овса.

Процес клијања јечма почиње када зрно упије воду у количини једнакој половини своје тежине. То је знатно мање него што је потребно за пшеницу и зоб. У условима погодним за влагу, зрно јечма набубри након једног дана, са недовољном влажношћу, овај процес траје дуже.
Укупна потрошња воде биљке расте између ницања и ницања. Максимални проток се јавља у фазама изласка у цев - пирсинг. Недостатак воде у овом периоду негативно утиче на принос зрна. Недостатак влаге током зрења млека праћен је превременим сушењем стабљика и листова, престанком стварања скроба у зрну, повећањем садржаја протеинског азота, смањењем оријентације и величине зрна.

Јечам спада у групу дугодневних усева и за свој развој захтева релативно дуго осветљење. Стога је сезона раста јечма у северним регионима краћа него у јужним, где је светлосни дан краћи.

Јечам је захтевна култура за плодност земљишта bioлогичке особине (интензивна акумулација органске материје за релативно кратко време и релативно слаб развој кореновог система). Јечам слабо расте на подручјима са високом киселошћу земљишног раствора. Посебно су погођене младе биљке: имају прерано жутило лишћа због кршења процеса формирања хлорофила, раст је одложен.

Јечам се најбоље развија на пХ вредности од 5,6-5,8. Пиварски јечам се успешно гаји на травнатим подсољима, сивим шумским и црноземљима. Најприкладније су добро проветрене, средње везице за тло. Јечам слабо расте на лаким земљиштима. Непогодан за узгој пиварског јечма и мочварних подземних вода, као и исушених тресетишта са прекомерном исхраном азотом.